5.
Sledećeg trenutka u nas su zurila tri para životinjskih očiju - ogromnog crnog psa, gracioznog jelena i... Vukodlaka.
Edith pored mene je zadrhtala i, iako nisam mogla da znam, bila sam sigurna da sada vrišti u sebi. Obe smo u panici posmatrale prizor pred nama, previše uplašene da bismo napravile jednostavan pokret poput treptanja, a kamoli korak.
Vukodlak je riknuo, opasno krećući ka nama, dok je u njegovim vodnjikavim očima sevala strast za kidanjem svežeg ljudskog mesa. Crni masivni pas mu se isprečio, a na moje zaprepašćenje, na mestu jelena pojavio se James, preneražen i... uplašen? Animagus. Lukavo i komplikovano.
"Bežite!", viknuo je, pokazujući nam ka drvenim vratima uništene prostorije.
Meni nije trebalo da se kaže dvaput; već sam silazila niz stepenice, kada sam primetila odsustvo Edithine prisutnosti. Hitro sam se okrenula, opazivši da još uvek ukipljeno stoji u prostoriji. Oh, ona i njena ukipljenost! A onda... Ljudski krik. A zatim još jedan krik, piskaviji i ženstveniji od prethodnog.
Edith je već sledećeg trenutka pala na drveni pod straćare, beživotno sklopljenih kapaka, dok se strašna neman nadvijala nad njom, želeći da je ugrize; želeći njeno mekano meso. Glasno režanje je značilo samo jedno... Požudu.
Reagovala sam instinktivno, imajući samo jednu misao na umu. Spasiti Edith. Spasiti Edith! Izvadila sam štapić, vešto uperila u kosmatog vuka i uzviknula prvi urok koji mi je pao napamet.
-
Bilo je to prvo petak veče ove jeseni na Hogwartsu, ukrašeno prelepim i vedrim noćnim nebom, ispunjeno svežim hladnjikavim vazduhom i posuto mokrim, ali raznobojnim lišćem, koje je opalo sa obližnjih grana drveća. Edith i ja smo bezbrižno lutale zemljištem, još uvek u znojavim kvidičkim odorama, jer smo pravo sa prijemnog treninga krenule u malu optimističnu šetnju, kako bismo suzbile iznenadnu hiperaktivnost i entuzijazam koji su se javili iste sekunde kada smo saznale da smo upale u tim. Skackala sam u ritmu imaginarne muzike, tu i tamo praveći gracioznu piruetu ili spin, što bi kod Edith prouzrokovalo jak napad kikotanja. Ona se samo tupo smeškala u prazno, dok su se njene plavičaste oči bistro sjajile u mrklom mraku. Prebacila sam ruku preko njenog krhkog ramena u hodu, prebacivši tako i polovinu svoje težine na nju.
„Ed, upale smo, upale smo, upale smo!“, razdragano sam pevušila, a ona mi je uputila veseli osmejak.
„Pa, naravno, ko bi, ako ne bismo nas dve?“, arogantno je izgovorila, skidajući gumicu koja je držala njen čvrsti konjski rep, nakon čega se njena čokoladna kosa spokojno razlila po njenim ramenima.
Tiho sam se nasmejala, mahinalno prolazeći prstima kroz svoju slamastu crnu kosu. „Hoćemo da sednemo negde? Metla mi znatno otežava hodanje.“
„Misliš, otežava ti tvoje nazoviplesanje?“, zakikotala se, „To ti je kad nisi želela da odemo do spavaonica! Trish se sigurno brine.“
„Ma da, kladim se da sigurno misli da smo odjurile negde za Jamesom i Remusom“, konstatovala sam, sedajući na vlažnu travu.
Pridružila mi se na travi, stavljajući svoju lepu, neobično duguljastu metlu kraj moje.
Zabacila je glavu pozadi i naslonila se na njene anoreksične laktove, gledajući u zvezdano nebo. Duboko je udahnula, diveći se tom očaravajućem prizoru. Ja, koja sam već navikla na njegovu lepotu s obzirom na sam ga satima posmatrala iz kreveta kada nisam mogla zaspati, pomalo ravnodušno sam prešla pogledom preko punog Meseca i neobično obilnih skupova zvezda.
„Hm, kada zatvaraju školska vrata?“, upitala sam sa malom dozom zabrinutosti, gledajući u svoj kožni ručni sat, „Sada je već pola jedanaest.“
Edith nije izgledala zabrinuto, već me je krajnje hladnokrvno pogledala. „Pa šta? Imamo metle, možemo uleteti u našu spavaonicu, s obzirom da nam je prozor uvek otvoren.“
„To i nije loša ideja“, složila sam se, „mada ima i svoje rupe. Šta ako nas neko primeti?“
„Lianne, ponekad si preveliki triper!“, preokrenula je očima, „Ko još gleda kroz prozor u gluvo doba noći?“
„Gluvo doba noći? Znači, još ćemo ostati napolju?“, podigla sam obrvu, usput bacajući jedan plašljiv pogled ka rubu Zabranjene šume.
„Naravno“, slegla je ramenima, izazivački me gledajući, „bojiš li se?“
„Ne, naravno!“, slagala sam, pokušavajući da izgledam što ležernije, „Šta ćemo raditi?“
„Mah, uobičajeno, lutati okolo...“, rekla je neodređeno.
Potvrdno sam klimnula glavom, a zatim i sama legla na vlažno tlo, gledajući u prekrasan nebeski svod preda mnom. Dugo sam uživala u njegovom prizoru, udišući sveži noćni vazduh, sve dok...
„Li, brzo! Nije li ono James?“, trgla me je Edith, koja je već bila u stajaćem položaju, pokazujući mi prstom na sitnu priliku u gryffindorskoj kvidičkoj odori.
Uzdigla sam se u sedeći položaj, žmirkajući. Ah, naravno da je to bio on. Razbarušena ponoćno crna kosa, arogantan stav tela, krajnje ležeran hod i najsnobovskija metla u njegovoj ruci jedino su mogli biti zaštitni znaci Jamesa Pottera.
„Jeste. Hej, gde će to on?“, sinulo mi je, dok sam ustajala kako bih ga bolje videla.
„I gde su mu prijatelji? Meni tu nešto smrdi“, zamislila se Edith, grickajući usnu.
„Zašto ne otkrijemo?“, hitro sam uhvatila svoju metlu, opkoračujući je.
„Uhodićemo ga?“, zabezeknuto me je upitala, trepnuvši u neverici.
„Naravno, kozo, požuri, izgubićemo ga!“, užurbano sam izgovorila, već uzlećući.
Pridružila mi se, a zatim smo gromovitom brzinom dobijale na visini, kako nas ne bi primetio. Lagano smo klizile kroz zrak, obe žmirkajući u njegovom pravcu, pokušavajući da ne pravimo previše buke. Kako smo bile na čistini, nije bilo visokog drveća koje bi nam zaklanjalo pogled, pa smo bez problema letele visoko iznad Jamesa, koji, izgleda, ništa nije primetio. Par minuta smo polako lebdele iznad njega, prateći njegov užurbani hod, sve dok nismo stigle do Mlatarajuće vrbe, kraj koje je on stao.
„Pitam se šta smera“, prošaputala sam sebi u pradu, čkiljeći u Jamesa.
Izvadio je štapić iz odore, a zatim bacio čin imobilisanja na nemilosrdne i hiperaktivne Vrbine grane, pa je pogledao levo i desno (srećom, ne i gore) i nestao. Zapanjeno sam pogledala u Edith i videla da i ona izgleda podjednako zbunjeno. Kuda je nestao?
„Idemo za njim“, odlučno sam rekla, usmerivši metlu ka zemlji.
Prizemljile smo se, a zatim pogledale okolo kako bismo našle uzrok Jamesovog iznenadnog nestajanja.
„Vidi, rupa“, pokazala mi je Edith ka stablu Vrbe.
Oh, naravno. Nije nestao, već se provukao kroz pukotinu u stablu, koja je bila tek nekoliko centimetara udaljena od tla. Pitala sam se, kako ranije nisam primetila tu pukotinu? Možda zato što nikad nisam previše proučavala Vrbu, već sam je izbegavala, a možda i zato što je svojim vražjim granama često mlatarala okolo i tako skretala pažnju od pukotine.
„Hajdemo“, rekla sam, bojažljivo se krećući ka pukotini, bacajući pritom još bojažljivije poglede na vrbine imobilisane grane, iako je Jamesova čin bila krajnje uspešna.
„Šta ćemo sa metlama?“, upitala me je Edith, koja je hodala nešto bržim tempom kraj mene, izgledajući krajnje bezbrižno i opušteno, što je svakako odudaralo od situacije u kojoj smo se nalazile.
„Ostavićemo ih ovde“, prošaputala sam, za slučaj da James može da nas čuje.
Nemarno sam bacila metlu nedaleko od stabla, dok je Edith cepidlački pedantno položila svoju na velikoj udaljenosti od stabla. Zakolutala sam očima, vadeći štapić iz odore.
„Lumos“, promrmljala sam, a moj štapić je poslušno zasvetleo, obasjavajući nam put.
Lagano sam krenula ka rupi, osećajući kako me Edith sledi, takođe štapića na gotovs.
Sela sam na vlažno tlo, a zatim ubacila prvo noge, pa sam se poput male dečice na toboganu spustila u mračnu, vlažnu i blatnjavu rupu. Ed, koja nije čekala da se ja spustim, nogama se dočekala na moja leđa.
„Edith, budalo!“, promrmljala sam, sklanjajući je sa sebe.
„Izvini, izvini“, prigušeno se brecnula, „ali i ti si se trebala skloniti!“
„Sklonila bih se da si mi dala vremena“, znalački sam rekla, štapićem nam osvetljavajući put.
Ispred nas bio je dugačak tunel bez kraja, izuzetno malih dimenzija.