3.
Najednom, tišinu je prekinulo iritantno pištanje iz pravca Edithinog noćnog stočića, na šta su ona i Trish, koje su do tada čvrsto spavale, kao po naredbi istovremeno otvorile oči.
„Edith, jebem mu!“, neodobravajuće je rekla Patricia, režući, „Rekla sam ti sto puta da deaktiviraš to sranje.“
„Znam, znam!“, mumlala je Edith, trljajući oči, usput štapićem dotičući milimetarski magični budilnik, „Stalno zaboravim.“
Kada je pištanje prestalo, moj glasni podrugljivi smeh je bio jedini zvuk koji se čuo u našoj maloj spavaonici. Edith me je prostrelila pogledom, dok je Patricia samo prezrivo frknula, ustajući iz kreveta.
„’Jutro, devojke“, rekla sam, napokon došavši do daha.
Nisu me udostojile ni najbednijeg odgovora. Patricia je već bila na nogama, a sada se nespretno kretala ka koferima, usput sanjivo zevajući. S teškom mukom je otvorila svoj kofer, dajući se u potragu za odgovarajućom odorom.
„Stani“, rekla sam tiho, brzim hodom prelazeći prostoriju.
Patricia se prestrašeno odaljila od kofera, ispuštajući odoru iz ruke. Tek sam tada shvatila koliko zastrašujuće mora da izgledam, pa sam malo usporila hod i ležernije nastavila ka njoj. Kada sam bila na dovoljno rastojanju, mahnula sam štapićem, pomislivši na dugi niz poznatih inkantacija u glavi. Dva preostala smeđa kofera sa ugraviranim „H“ na sebi se otvoriše, a garderoba iz njih i iz Trishinog kofera je veselo zalepršala ka magijski uvećanom ormaru, uredno se slažući po kategorijama: Edithina na levu stranu, moja u sredinu, Patricina na desnu; normalska odeća na jednu gomilu, odore okačene o šteklice, donje rublje u ladice, a patike, cipele i ostala obuća u donje pregrade. Zatim, još jednim zamahom štapića, koferi su se zatvorili i lagano sklonili do zida, gde nisu pravili nered i nikome nisu smetali. Teatralno sam se okrenula ka Trish, koja je zinula u čudu.
„Neverovatna si!“, rekla je zadivljeno.
„Zaista jesi“, ubacila se Edith, koja se lepršavo kretala ka ormaru, uzimajući jednu odoru sa šteklice, par čarapa i svoje crvene starke, „I, za tvoju informaciju, Trish, kupaonica je moja!“, izbeljila se, a zatim potrčala ka kupaonici koliko je noge nose.
Patricia je samo zakolutala očima, sedajući na svoj krevet.
„Pa, kako se osećaš danas?“, bojažljivo sam je upitala, namerno joj okrećući leđa, praveći se da prebiram po svojoj ladici sa donjim vešom.
„Dobro, valjda. San mi je zaista prijao“, rekla je ležerno, uzimajući paklu cigareta sa svog noćnog stočića.
Kada sam ispipala vode, lagano sam se okrenula ka njoj, potajno se nadajući da je neću zapaziti kako plače ili nešto slično. Kada sam shvatila šta će učiniti, kao poparena sam poskočila u mestu.
„Trish, ne!“, histerično sam vrisnula, „Rekle smo da nema toga u spavaonici. Ovde spavamo, zaboga.“
Počastila me je jednim od svojih najmrkijih pogleda, lenjo vraćajući cigaretu u crvenu kutijicu, a zatim kutijicu na stočić.
Doručak je bio u jeku, a Trish, Edith i ja smo sedele na svojim uobičajenim mestima za gryffindorskim stolom. Patricia je halapljivo jela svoj tost, dok je Edith zamišljeno pila vrelu kavu, usput grickajući čajne kolačiće. Ja sam se bezapetitno igrala sa svojom kajganom, bockajući je srebrnom viljuškom sa svih strana, gledajući okolo po Velikoj sali u u potrazi za poznatim licima. Ili, iskreno rečno, za poznatim licem. Ah, eno ga, rekoh u sebi kada sam ga napokon zapazila. James Potter je, zajedno sa svojim najboljim prijateljima, sedeo na rubu našeg stola, glasno se smejući nekoj, naizgled, smešnoj šali. Njegova neukrotiva, zift crna kosa je bila neuredna kao i po običaju, dok su mu okruglaste naočare bile nemarno nataknute na pravilan nos. Iz sanjarenja me je trgnuo moj neviđeno razbarušeni stariji brat, koji je seo na upražnjeno mesto do mene.
„Dobro jutro“, pozdravio nas je zevajući, usput mi tutnuvši malo parče pergamenta u ruke, „Pismo od roditelja, u kojem javljaju zašto nas nisu ispratili juče. I, da, očekujem tebe i Wymanovu prekosutra u osam na terenu - imamo prijemni trening.“
Odsutno sam klimnula glavom, brzinski prelećući redove ispisane sitnim maminim rukopisom, sve se više mršteći. Andrew me je bratski coknuo u obraz, a zatim napustio sto i otišao kod svojih prijatelja.
„O čemu se radi?“, upitala me je Edith, dok sam ja ogorčeno cepkala pergament na polovine.
„Lara ovo, Lara ono“, režala sam, sada ga cepkajući na četvrtine, pa na osimne.
„Da rezimiramo. Znači, nisu kidnapovani od strane Znate-već-koga, a zatim ubijeni mučeničkom smrću?“, sarkastično me je upitala Trish, jedva se suzdržavajući da se ne nasmeje.
Edith je uzdahnula, promrmljavši nešto poput „nisam ni mislila“. Nasmešila sam se njenoj reakciji, usput štapićem uklanjajući sa stola milimetarske ostatke oker pergamenta.
Istog trenutka, glavešine sve četiri kuće su ustali sa svojih mesta i krenuli duž stolova, deleći učenicima svojih kuća rasporede časova za ovu školsku godinu. Kada je McGonagallica došla do nas, Edith i ja smo odabrale identične predmete: Preobražavanja, Čini, Odbranu od mračnih veština, Herbologiju i Čarobne napitke – ili, drugim rečima, sve neophodne predmete za Aurora, što je McGonagallici izmamilo mali ponosni osmeh. Patricia je, s druge strane, odabrala Istoriju magije, Drevne rune, Aritmaniju, Preobražavanja i Čini, te je odmah nakon doručka morala odjuriti na čas Drevnih runa, dok smo Edith i ja imale pauzu do blok časa Napitaka.
„Gde ćemo?“, upitala sam je nemarno, kada mi je maltretiranje nedužne kajgane najzad dosadilo.
„Još pitaš“, nasmešila mi se, pogledom pokazujući na Začaranu tavanicu, koja je bila neuobičajeno vedra, usput svetloplave, gotovo tirkizne boje.
Potvrdno sam klimnula glavom, najednom se ozarivši, a onda smo se veselo zaputile ka izlazu iz Velike sale, te smo prošle kroz ogromna hrastova vrata, pa smo izašle na svež vazduh, dok su nas poslednji zraci pravog pravcatog Sunca blago milovali po licu. Činilo se da niko, osim nas, nije imao prvi čas pauzu, ili je makar nije provodio izvan zidina zamka, što je svakako bila velika greška. Šetale smo se stazom koja je vodila do jezera, uživajući u divnom prizoru koji nas je okruživao.
„Hej, ko je ono dole?“, zapanjeno me je upitala Edith, pokazajući prstom na grupicu momaka, koji su stajali u senci velikog hrasta.
Čini se da su i oni gledali u nas, pa su sigurno i primetili Edithin prilično nekulturni gest prstom.
„Sada nemamo izbora“, rekla sam zabavljeno, vukući je za rub odore ka velikom hrastu.
Kako smo bile bliže hrastu, to smo imale bolji pogled na grupicu momaka koja je tu obitavala. Bio je tu jedan zdepasti dečkić, jedan sa gotovo plavom kosom, jedan sa prilično neurednom crnom i jedan sa dužom smeđom... Maraudersi. Oh, Bože.
Zaintrigirano su nas gledali kako prilazimo, prelazeći pogledom s mene na Edith, pa sa nje na mene i tako u krug.
„Zdravo, momci!“, rekla sam sa primesom lažne vedrine i širokim osmehom, zato što je se Edith do mene načisto ukočila, nervozno se smeškajući i ne skidajući pogled sa Remusa.
„Zdravo“, opušteno mi je uzvratio Sirius Black, verovatno i najzgodniji od sve četvorice, blago se smeškajući. Ostali su samo klimnuli glavama, iako je James izgledao prilično odsutno. Remus je delovao pomalo zaplašeno, što je verovatno prouzrokovano Edithinim zurenjem, te sam pokušala neprimetno da je zgazim.
„Ah, zdravo Wemenova“, rekao je James, vrativši se u realnost, napokon prepoznajući Edith. Naposletku, igrali su zajedno u kvidičkom timu. Bez obzira na sve, lagan talas ljubomore je zapljusnuo moje telo.
„Wyman je“, rekla je Edith vrlo neprijateljskom notom, na trenutak prestavši da zuri u Remusa.
James, koji na njenu zamerku nije obratio ni najmanju pažnju, okrenuo se ka meni, upitno me gledajući. „A ti si?“
„Lianne Thomas“, rekla sam ponosno, isprsivši se, usput mu uputivši jedan slađani osmeh na brzaka. Oh, kako je samo bio lep!
„Siriuse, znači to je Andrewova sestra!“, podrugljivo se obratio Siriusu Blacku, munuvši ga u rebra.
Sirius mu je uputio zločesti osmeh, a Peter se glasno nasmejao.
„Zgodnija je nego što su nam pričali“, nastavio je James, na šta sam ja naglo pocrvenela kao bulka.
„Hej, James, nije li ono Evansova?“, upitao je najednom Remus, prekinuvši Peterov iritantni kikot i okupiravši svu Jamesovu pažnju.
Edith i ja smo se istovremeno okrenule i zapazile, ni manje ni više, Lily Evans, slatku sedmaknju sa hrpom svojih kikotavih prijateljica, kako hoda istom stazom kojom smo Edith i ja hodale pre samo nekoliko minuta.
„Pa, Lianne, bilo je lepo upoznati te“, rekao je James, brzim korako se krećući napred ka stazi, „Wemenova, vidimo se na treningu!“
A zatim su ostali, jedan po jedan, krenuli za njim. Sirius mi je namignuo dok je prolazio pored mene, a Remus je uputio Edith jedan hitri osmeh, našta se Peter još glasnije zakikotao, a Edith još više sledila. Napokon, kada smo ostale same, a oni bili na dovoljnom dalekom rastojanju, veselo ćaskajući sa Evansovom i njenim prijateljicama, slomljeno sam se bacila na zemlju, dočekavši se na laktove. Edith je izgubljeno sela kraj mene, obrglivši kolena.
„Izradili su nas zbog proklete Evansove!“, očajnički sam zavapila, dok me je tup bol, potičući iz predela lakta, lagano okupirao.
„Ali rekao je da si zgodna“, tešila me je, nežno stavivši ruku na moje rame, „i, pride, mislim da se sviđaš onom Siriusu Blacku.“
Zajecala sam u neverici. „Šališ se?“
„Ne, zaista. Nije skidao pogled sa tebe“, slegla je ramenima.
Shvativši koliko sam bila sebična u tom trenutku, pokajnički sam se osmehnula. „Remus ti se nasmešio!“
„Da!“, ushićeno mi je odgovorila, pobednički prošavši pesnicom kroz vazduh, „Ipak, moj gest prstom i nije imao tako loš ishod, zar ne?“
Grohotom smo se nasmejale njenoj opaski, a zatim lenjo krenule ka hladnim tamnicama, gde se održavalo naše prvo predavanje u šestom razredu, i to baš kod mog naomraženijeg profesora ikada.
Pih, pisano bez ijedne trunčice inspiracije. Ali, dobro, nadam se da bar liči na nešto.
Uživajte u raspustu ;)
Uživajte u raspustu ;)